Trtnaprtnjača o trinajstompetomdevedesete

Bijo sam još klempavi dječarac koji je slušao Vanilu Ajs, Snep, uglavnom neki kvazi rep, keelef, siendsimjuzikfektori, soltusol, nisam pio alkohol, mrzio sam karfiol, sve čušpajze, plesao školske sentiše, popunjavao leksikone, crtao u spomenare i jeo sladolede od vanilije, jagode i citrone. I nisam previše shvaćao ono što se dešavalo oko nas i 'u nas', neka previranja, zadiranja u nečiju naciju i u klimavu federaciju koja 'na jedvite jade suzbija inflaciju i devalvaciju'. Rekli su nam da crvena zvijezda na 'titovci' nije više naš simbol, a da brkati partizanski komandant sa biste iz predvorja više nije naš idol. Sve ono što je drug Tito jednom rekao onako odrješito i što sam kao pionir ponovio uznosito: 'danas kad postajem...' postalo je nerazborito, suvišno i potpuno pogrešno... Onda je stigao današnji dan, isti ovaj današnji samo stariji 18 godina, na zalasku jednog režima, u svakom pogledu poseban, iznenadan, možda isto ovako sunčan, kojeg se sjećam po onome 'e, a kad je ono Zvone Boban...' Trebao je to biti veliki derbi kojeg ćemo gledati na telki: enka 'Dinamu' je u Maksimir stigla fk'Crvena Zvezda'. I Arkan. I nejezda Delija, valjda onako s predumišljajem puštenih iz zatvorskih ćelija, koje je čuvala milicija, snage bezbednosti u stanju pripravnosti. I puna sjeverna trbina bebebea spremnih zaštititi svoje heroje, stati iza svete plave boje. Uz transparente Bebebezahadeze. I hrvatske zastave. Mnogi će reći da je baš tada počeo domovinski rat, da se zauvijek odustalo od jedinstva i bratstva i krenulo putem hrvatstva. Sjećam se da mi tada sve to skupa nije bilo baš previše jasno, pogotovo kada su stariji govorili 'da je za neke stvari već uglavnom kasno'...