Trtnaprtnjača o difitu koji je teško pao npr. kao kamen na bolni palac uz krik i dve do tri kontre za udžbenik

Izgledalo je da dan ne može biti loš i da će čak i onih naših dvanajst viših od "190" napunit' osmanski koš, da će nekoliko fuzera (sa rezervama) tempom slomit' rivale "u letu", bar dvaput pogodit' metu i za milimetar se više približit' fuzettu, ali... "Kak' da se smirim i kak' da se ne žifciram kad prosipamo pobjedu zbog gluposti! Treblo bi pustit' gorkog Peju (nesretnik sam...) ili neke srcedrapateljne cigane na violini (cmiiicmiii, cmaacmaaa) ili barem sastav mužikaša od zanata, te razbit set čaša poput dokonih birtijaša!"... Misliš, ide to - nema beda, nije greda osim kad je fakat greda - imamo kontrolu uz parolu "svako svog", dobivamo ziher, gazimo, a onda dvaput' zalutali špriher sjebe koncepciju, pobrka lončiće, baci sjenu... i fuševi krenu k'o po traci, serijski k'o ubojice... "Gdje sam i tko sam?... Kol'ko!!? Osam!!!... To je fora... Ne, možda onako od oka - noćna mora!... Pa kol'ko je, al' sad bez zajebancije... trebalo bi bit' šest... Ne, ne, zeko: četri je (dovoljno) za osam... Nos ti posran!"