Trtnaprtnjača o zrikavcima koji su nadmašili same sebe u zrikanju

Čuo sam jednog kako govori onom čepu od Žuje na metar: "zaje*em ih svako jutro, a oni misle da je to olfo i da imaju šane. Ma koje šane, zeko moj, nema niko šane kad zriko budi fazane!" Čep od Žuje je znao od prije šest dana i kojih par sati da svako može letjeti ako ne ko ptica, onda barem ko žlica ili trtnaprtna. Trtnn... nije bitna trtna, treba pratit ono što će se bacit sa mola na ježeve kad dođe do obale kroz ružmarine... Nešto što se zove jutro ili kakogod drugačije, ako zanemarimo obalne ružmarine, grdobine, razne bovine, tovine, sovine i kovine, me čvrsto primilo za od iza, zaobišlo palete i iznjelo na terasu ko foku, onako u grubo, i prekobicnulo me na klimavi plastičnjak "a je jeftin, puca kad prdneš malo jače!"... Na trenutak mi je divlja loza izgledala u krajnju ruku ko šuma preko druma ili kao suma koja nema smisla kad je baciš pod korjen. "U ku*ac, di baš mene!? Odi zaje*avat onog čika Zriku! On nas sve ima na piku!"... Jutro je više-manje konobarilo po inerciji, pa se blago zaljuljalo kao i svi - uostalom - kad stanu na koru od kikirikija, te je (kao točka na) i više nego kristalno jasno napomenulo: "imaš tu turkinju kafu, gosn Vedrž, voda je onamo u škafu. Nema krme dok si na morenu!" Kafa Turkinja me, čestitam joj, vratila četiri koraka unazad, plus minus peti koji ionako ne brojiš osim u "crvena marica jendvatri", te sam u njoj hoćeš-nećeš okupao prvo papke onda kapke. Sunce je zapržilo jaja na plus četrdeset i pozvalo oblak na doručak. "Reko, pusti njih dole nek zgore, mi imamo dil sa tvornicom krema za sunčanje". Da sam htio mogao sam vidjet jednog čepa od žuje gore na maslini... "Opa, to se zove matineja! Pa nije ni osam put kvrcnulo po limenci", to bi mi rekao (za pet kuna da bi). Ali nisam htio jer nisam pio...